The following text, „Our village”, was originally written in the first half of the XIX century by Mary Russel Mitford. It was used for the Pan Slavic Relay that took place in September-October 2009. For that purpose, it was shortened and some expressions that were too hard to express in an Interslavic language were simplified.
Naše seloIz vsih možnyh měst postojannogo prěbyvanja, najprijemnějše javi mi se malo selo daleko od gradskogo šuma, malo susědstvo, bez mnogokomnatnyh domov v prěpolnjenyh blokah, ale s malymi drěvěnymi, selskymi domikami; [...] prosto, neopisujemo žilišče, s obyvateljami, čije lica sut nam ravno znane kako cvěty v našem sadu; maly, osobny svět za nas samyh, těsno sjedinjeny i zatvorjeny kako mravky v mravjej kopě, ili pčely v ulji, ili ovce v ovčarnji, ili mnišky v konventu, ili morjaki na korabu; kde my znajemo vsih i jesmo znajemi od vsih, kde interesujemo se vsimi i možemo iměti naděju, že vsi interesujut se nami. Kako milo bylo by zanuriti se v tyh istinnyh srdečnyh čutjah milogo, nevědomogo vplyva privyčaja i poznati i poljubiti ljudij okolo nas, s vsimi jihnymi osoblivostami! Tako samo, kako poznajemo i poljubimo vse zakutky i povraty tenkyh uliček i solnečnyh lukov, ktore my prohodimo vsaky denj. [...] Malo spoločenstvo, ktorym jest selska občina, jest takože samo dobro v svojej trězvoj stvarnosti, kako v poeziji ili prozě, [...] dolga, razprostranjena, motajuča se ulica u podnožja krasivoj vozvyšenosti, s širokoju dragoju poprěk, vsegda zapolnjenoju vozami i konnikami. [...] Ne hočete li pohoditi so mnoju po našem selu, ljubezny čitatelju? Put ne bude dolgy. My počnemo na dolnom koncu i odtud budemo šli v vrh. |
Наше селоИз всих можных мєст постојанного прєбыванја, најпријемнєјше јави ми се мало село далеко од градского шума, мало сусєдство, без многокомнатных домов в прєполњеных блоках, але с малыми дрєвєными, селскыми домиками; [...] просто, неописујемо жилишче, с обыватељами, чије лица сут нам равно знане како цвєты в нашем саду; малы, особны свєт за нас самых, тєсно сједињены и затворјены како мравкы в мравјеј копє, или пчелы в уљи, или овце в овчарњи, или мнишкы в конвенту, или морјаки на корабу; кде мы знајемо всих и јесмо знајеми од всих, кде интересујемо се всими и можемо имєти надєју, же вси интересујут се нами. Како мило было бы занурити се в тых истинных срдечных чутјах милого, невєдомого вплыва привычаја и познати и пољубити људиј около нас, с всими јихными особливостами! Тако само, како познајемо и пољубимо все закуткы и повраты тенкых уличек и солнечных луков, кторе мы проходимо всакы дењ. [...] Мало сполоченство, кторым јест селска обчина, јест такоже само добро в својеј трєзвој стварности, како в поезији или прозє, [...] долга, разпрострањена, мотајуча се улица у подножја красивој возвышености, с широкоју драгоју попрєк, всегда заполњеноју возами и конниками. [...] Не хочете ли походити со мноју по нашем селу, љубезны читатељу? Пут не буде долгы. Мы почнемо на долном концу и одтуд будемо шли в врх. |