Strižik
Strižik iměl svoje gnězdo v garažu. Jedin raz oboje roditeljev odletělo – oni htěli prinesti jedu svojim malym - i ostavili jih samyh.
Poslě někojego vrěmene, otec strižik vratil se do doma.
«Čto stalo se tu?», zapytal. «Kto vam zlo učinil, děti? Vy jeste cělo prěstrašeni!»
«Oj, tato», skazali oni, «toliko čto bylo tu někako veliko čudovišče. Ono bylo zaisto grozno i strašno! Gledělo svojimi velikymi očami bezposrědnje v naše gnězdo. Zato my jesmo taki prěstrašeni!»
«Aha, jasno», skazal otec strižik, «a kamo pošlo?»
«Nu», odgovorili děti, «pošlo v tamtu stranu.»
«Počekajte sde», otec strižik skazal, «pojdu za njim. Uže ne bojte se, děti. Ja go shvaču.» Potom on odletěl za čudoviščem.
Kogda on dosegnul za vuglom, on uviděl, že ide ljev.
Ale strižik ne iměl strah. Prizemil na hrebet ljva i načel go napominati. «Kako ty imaješ pravo idti do mojego doma», rěkl, «i čemu jesi postrašil moje děti?!»
Ljev vpolno ignoroval go i šel dalje.
To razgněvalo malogo krikuna, ktory načel kričati ješče glasněje. «Ty ne imaješ tam ničto do raboty, ja ti govorju! I ako ty tam ješče raz prijdeš», on skazal, «togda uvidiš něčto! Ja napravdu ne hoču sdělati to», skazal, podimajuči jednu nogu, «ale tutoju nogoju mogu slomiti ti hrebet v jednoj sekundě!»
Poslě togo on poletěl nazad do svojego gnězda.
«Dobro, děti», rěkl, «jesm dal mu lekciju. Toj uže nikogda se tu ne vrati.»
|
Стрижик
Стрижик имєл своје гнєздо в гаражу. Једин раз обоје родитељев одлетєло – они хтєли принести једу својим малым - и оставили јих самых.
Послє нєкојего врємене, отец стрижик вратил се до дома.
«Что стало се ту?», запытал. «Кто вам зло учинил, дєти? Вы јесте цєло прєстрашени!»
«Ој, тато», сказали они, «толико что было ту нєкако велико чудовишче. Оно было заисто грозно и страшно! Гледєло својими великыми очами безпосрєдње в наше гнєздо. Зато мы јесмо таки прєстрашени!»
«Аха, јасно», сказал отец стрижик, «а камо пошло?»
«Ну», одговорили дєти, «пошло в тамту страну.»
«Почекајте сде», отец стрижик сказал, «појду за њим. Уже не бојте се, дєти. Ја го схвачу.» Потом он одлетєл за чудовишчем.
Когда он досегнул за вуглом, он увидєл, же иде љев.
Але стрижик не имєл страх. Приземил на хребет љва и начел го напоминати. «Како ты имајеш право идти до мојего дома», рєкл, «и чему јеси пострашил моје дєти?!»
Љев вполно игноровал го и шел даље.
То разгнєвало малого крикуна, кторы начел кричати јешче гласнєје. «Ты не имајеш там ничто до работы, ја ти говорју! И ако ты там јешче раз пријдеш», он сказал, «тогда увидиш нєчто! Ја направду не хочу сдєлати то», сказал, подимајучи једну ногу, «але тутоју ногоју могу сломити ти хребет в једној секундє!»
Послє того он полетєл назад до својего гнєзда.
«Добро, дєти», рєкл, «јесм дал му лекцију. Тој уже никогда се ту не врати.»
|