The Wren

“The Wren” (originally: “De Tunkrüper”) is an old Low Saxon folktale, first published in 1913 by Wilhelm Wisser (1843-1935) in his anthology of Low Saxon folktales (Plattdeutsche Volksmärchen). For the Lowlands List, this text has formed the base for gathering a unique collection of translations into many different languages for the celebration of its 10th anniversary.

Strižik

Strižik iměl svoje gnězdo v garažu. Jedin raz oboje roditeljev odletělo – oni htěli prinesti jedu svojim malym - i ostavili jih samyh.
Poslě někojego vrěmene, otec strižik vratil se do doma.
«Čto stalo se tu?», zapytal. «Kto vam zlo učinil, děti? Vy jeste cělo prěstrašeni!»
«Oj, tato», skazali oni, «toliko čto bylo tu někako veliko čudovišče. Ono bylo zaisto grozno i strašno! Gledělo svojimi velikymi očami bezposrědnje v naše gnězdo. Zato my jesmo taki prěstrašeni!»
«Aha, jasno», skazal otec strižik, «a kamo pošlo?»
«Nu», odgovorili děti, «pošlo v tamtu stranu.»
«Počekajte sde», otec strižik skazal, «pojdu za njim. Uže ne bojte se, děti. Ja go shvaču.» Potom on odletěl za čudoviščem.
Kogda on dosegnul za vuglom, on uviděl, že ide ljev.
Ale strižik ne iměl strah. Prizemil na hrebet ljva i načel go napominati. «Kako ty imaješ pravo idti do mojego doma», rěkl, «i čemu jesi postrašil moje děti?!»
Ljev vpolno ignoroval go i šel dalje.
To razgněvalo malogo krikuna, ktory načel kričati ješče glasněje. «Ty ne imaješ tam ničto do raboty, ja ti govorju! I ako ty tam ješče raz prijdeš», on skazal, «togda uvidiš něčto! Ja napravdu ne hoču sdělati to», skazal, podimajuči jednu nogu, «ale tutoju nogoju mogu slomiti ti hrebet v jednoj sekundě!»
Poslě togo on poletěl nazad do svojego gnězda.
«Dobro, děti», rěkl, «jesm dal mu lekciju. Toj uže nikogda se tu ne vrati.»

Стрижик

Стрижик имел своје гнездо в гаражу. Једин раз обоје родительев одлетело – они хтели принести једу својим малым - и оставили јих самых.
После некојего времене, отец стрижик вратил се до дома.
«Что стало се ту?», запытал. «Кто вам зло учинил, дети? Вы јесте цело престрашени!»
«Ој, тато», сказали они, «толико что было ту некако велико чудовишче. Оно было заисто грозно и страшно! Гледело својими великыми очами безпосреднье в наше гнездо. Зато мы јесмо таки престрашени!»
«Аха, јасно», сказал отец стрижик, «а камо пошло?»
«Ну», одговорили дети, «пошло в тамту страну.»
«Почекајте сде», отец стрижик сказал, «појду за ньим. Уже не бојте се, дети. Ја го схвачу.» Потом он одлетел за чудовишчем.
Когда он досегнул за вуглом, он увидел, же иде льев.
Але стрижик не имел страх. Приземил на хребет льва и начел го напоминати. «Како ты имајеш право идти до мојего дома», рекл, «и чему јеси пострашил моје дети?!»
Льев вполно игноровал го и шел далье.
То разгневало малого крикуна, кторы начел кричати јешче гласнеје. «Ты не имајеш там ничто до работы, ја ти говорьу! И ако ты там јешче раз пријдеш», он сказал, «тогда увидиш нечто! Ја направду не хочу сделати то», сказал, подимајучи једну ногу, «але тутоју ногоју могу сломити ти хребет в једној секунде!»
После того он полетел назад до својего гнезда.
«Добро, дети», рекл, «јесм дал му лекцију. Тој уже никогда се ту не врати.»